TOZOVE PRIČE

                                                 Jutros u sandučiću nađoh pismo o kom ću vam pričati . Kako je mraz ovih dana vrlo jak , ne volim rano izlaziti iz kuće . No, vidjevši poštara da u pola osam otvara vratanca , rekoh sebi , ’ajde da izađem . Nisam stavio kapuljču i šal preko lica kao on, ali nisam ni vozio moped po ovoj hladnoći. Sve vičući BRRR utrčah u kuću sa bjelom kovertom u ruci . Veoma sam radoznao čovjek pa pismo otvorih prije nego što sjedoh . A iz njega na pod pade neka fotografija . Podignem je , pogledam . Vremešan neki čova , namrgođen . Brkovi i crnogorska kapa . Prijeteći me gleda . I ja se njemu namrštim . Na poleđini plavom olovkom ispisano ime i prezime  GLIGOR VIDAKOVIĆ . Dobro Glišo , pomislim i razmotam bijeli papir . A na njemu , takođe plavom olovkom , pisaše ovo Gospodine Zgubidane , Ja sam Momčile Vidaković iz Danilovgrada . Pišem Vam jer ne znam nikog drugog ko bi mi mogao izaći u susret . Nije nikakva nevolja već jedna moj

                                         Poznat sam po svojim lažima.Lažem krupno,sitno i osrednje.Ne bih ja ali me sujeta ćera.A kako lažem od malih nogu ,postao sam vješt lažov.Upoređuju me sa onom mojom tetkom.Ona je bila  doktor laganja,doduše,ali polako,ima vremena.Laži moje mladosti su bile najljepše! Ah,kako sam tada bio opušten!Lagao sam svakoga dana. Lagao sam o đevojkama,pijanstvima,putovanjima. Sa svakom sam bio,sve sam popio,svuđe sam išao. Da vam kažem,nije to baš lako. Laž treba pažljivo odabrati pa ja plasirati u pravo vrijeme i na pravo mjesto.  Jednom sam slušao tipa dok je prepričavao doživljaj sa zimovališta koje sam vidio samo na tv-u. Sve sam zapamtio ,likove,vrijeme,fascimacije pomenutog tipa. I sačekao da prođe neko vrijeme pa da se opet sretnemo. Tad sam mu njegov doživljaj tresnuo u lice kao svoj. Tip se oduševio. O tome sam ti pričao,reče. Mada,desi se da budem uhvaćen pa me neko i ćutne. Tada ljudu znaju biti surovi. U oči mi kažu da sam lažov. Al

Vrištim ovako lepa u mikrofon , podvriskujem , sala odleže . Ovi dole poveli kolo , raduju se kao da će dobiti moj honorar . A ne što neće dobiti ni dinar , nego su morali platiti da bi slušali moje ciktanje . Nasmejana sam , do pola  razgolitila sise, iz prvog reda bulje k’o da sam jedina žena na svetu . Istina , jedinstvena sam , u to sam ubeđena , ali nisam jedina . Momci iza mene sviraju , prže ga muški , nema šta . I oni su nasmejani , sve se nešto njišu u ritmu , ali zna se ko je glavni na stejdžu . Ovu reč , stejdž , čuh skoro . Na tv-u . Rekoše mi da je sad moderno tako reći za pozornicu . Prihvatih . Šta ću , mora se u korak s vremenom . A čuh još jednu , sličnu ovoj . BEKSTEJDŽ . E , ovoj već ne znam značenje . A bilo me stid da pitam nekog . Verovatno ima neke veze sa binom . Odavde sa stejdža , uvek vidim isto . Gomila ljudi , gužva velika . Čovek na čoveka . Malo su ukočeni , al’ samo s početka . Brzo se kolo povede . I svi pevaju sa mnom . Sve isto , kažem

                                             U svojoj radionici provodim sedam , nekad osam sati .  Više ne . Posle rada posvećujem se sebi . Mada , i dok radim posvećen sam sebi. Uživam u poslu . Radionica je puna pilotine i iverja sitnog i krupnog . I drvenih predmeta . Moj alat je tu – blanja , tesla , turpija , dleto i još neke stvarčice uz čiju pomoć čuda pravim . Ono što oko vidi – to ruke od drveta naprave . Tako o meni pričaju komšije i mušterije . I ne lažu . Razni ljudi su dolazili u moju radionicu ( kući ne primam stranke ) da naruče nešto po njihovoj želji . Gusle , frulu , tabakeru  i još puno toga . Znaju da su moje rukotvorine skupe  pa im unaprijed kažem cijenu . Prošle godine , neđe u ovo doba , banu na vrata Mašan Kilibarda , čuveni Banjanin . Mislim , čuven u svojim Banjanima , u gradu je malo ko za njega znao . Poznavao sam ga godinama , mada nikada nismo bili za istim stolom . Banu , kažem , Mašan i onako našepuren nazva Boga . Zimi sam ga uvije

                                                     Svake treće noći sam tu. Zapravo, svakog trećeg dana jer moja smjena traje dvadeset četiri sata. Onda pojašem moje staro biciklo koje me škripući odveze kući u Ozrinićima. Kad stignem, idem odmah u krevet. Spavam do jedan, duže ne mogu. Ne znam zašto. Jednostavno se probudim. Novu 1983. Sam dočekao za starim stolom čitajući ''ilustorvanu'' i povremeno buljeći u telefon. Zimi je ova naprava rijetko zvonila. Ponekad neka usamljena baba pozove i kaže da se negdje u komšiluku osjeća dim. A zapravo želi da progovori s nekim. Učinim joj za volju i malo popričamo. Ponekad neki klinac pokuša da jedinicu digne ne noge. Uzalud. Malo mu podviknem i klinjo odustane. A ponekad je meni toliko dosadno da poželim da nasumice okrenem  broj i popričam s nekim. Ovi moji iz smjene posle jedanaest zaspu, ja ćutim za stolom. A noć duga, nema joj kraja... Zapravo, to sam i uradio prošli put. Mislim, okrenuo sam broj 31 716

                                          Kad je postavljen  kamen temeljac  hotelu Onogošt , staronikšićani su u čudu pitali jedni druge – što grade hotel na kraju grada ? Sada je plato ispred hotela omiljeno sastajalište mladih parova.’’Vidimo se kod hotela u pola osam ’’ Hotel je stigao u centar a da nije mrdnuo sa mjesta . Hoteli obično ostaju tamo gdje su izgrađeni . Ali se Nikšić proširio . Otrgnuo se od Tvrđave i razlio  po Nikšićkom polju . Pamtim kad je dio Tesline , tada Kardeljeve , bio neasfaltiran . Ta je ulica  vjerovatno vodila negdje prema kraju svijeta . Tako je izgledalo nekom ko je imao četiri godine . Kad te neko pita koliko imaš godina(šta li to znači?) pokažeš tri prsta i to je valjan odgovor . Valjda imaš i toliko godina . Dok razmišljam o toj muci , hodam trotoarom pored zgrade , grabim ka našem ulazu . Do ovog detalja sam dobacio zagledavši se unazad . Sledeće čega se sjećam je panični bijeg ispred opasnog psa . Letio sam kao vjetar , jedva dodiruju

                                                                                                     Kiša je padala dva dana bez prestanka . Samo je malo , oko podneva , usporila i prije tri nastavila svom snagom . Smrkavalo se ranije nego obično , zahvaljujući tmurnim oblacima koji nisu štedjeli svoje kapi . Nikšić je bio hladan i mračan , niko se  nije sjećao ljeta . Iz novembra se neosjetno ušlo u decembar , bližila se Nova godina . Dočekali smo je na gradskom trgu i u jednom bircuzu na centru . Jura i Film su svirali na otvorenom , omladina je slabo poznavala njegov opus a mi stariji znali smo svaki stih . Pjevali smo pored snažnih zvučnika , pjevalo je Nikšićko točeno . To i nije bio onaj stari Film već neki mladići ali su svirali dobro . A Jura je bio prilično dobro povampiren . Dvadeset minuta posle ponoći pozdravio nas je i otišao , pozdravili smo i mi njega i vratili se u bircuz na točeno i duvanski dim . Svečani doček se završio oko tri ujutru , za mene . Vratio s