TOZOVE PRIČE

                                              U JUTROŠNJIM NOVINAMA Odem jutros u grad da kupim novine i vidim narod.Do trafike stignem tačno u osam sati i četrnaest minuta.S novinama,koje mirisahu fino,ispod ruke,okrenem svojim stopama prema kući.E,u tim novinama vidim naslov UTICAJ TELEVIZORA NA TRIDESETOGODIŠNJAKA KOJI ŽIVI U STANU VELIČINE TRIDESET ŠEST KVADRATNIH METARA.Hm,rekoh sebi u bradu.Hajde da vidimo šta piše u nastavku.I pročitam ovo,od riječi do riječi.    Rodih se u ovom stanu koji i tada bijaše velik koliko i sada.Prvih nekoliko godina bilo mi je prilično svejedno šta se oko mene dešava.Negdje u četrvtoj godini počeh primjećivati veliki četrvtasti crno-bijeli televizor.Uvijek je bio na svom mjestu ,nekad uključen a nekad ne.Meni jednako zanimljiv u ovom i u onom stanju.Znao je da priča, pjeva,nerazumljivo da galami i da ćuti.Prihvatao sam i odobravao sve što je taj četvrtasti gospodin radio.I kad mu je ekran bivao bijel a iz zvučnika dopiralo nešto nalik

                                 SJEĆANJA  JEDNOG  STARCA Učestvovao sam u Drugom svijetskom ratu. Nosio čizme, pušku i kapu. I čuturicu za vodu u kojoj je bio sok od narandže. Pucao sam na neprijateljske avione i promašivao. Uvijek. Piloti su se odozgo cerili, rugali mi se. Kad bi odletjeli van puškometa, zamahali bi krilima. Ja sam žmireći gledao za njima i prijetio im kažiprstom desne ruke.  Bilo je to uzbudljivo druženje. Mislim, između nas i njih. Svakog dana smo pucali jedni na druge, svak iz svog rova. Psovali smo ih, oni nam uzvraćali. Gađali ih ručnim bombama, pa oni nas. Ali smo se na neki način voljeli. Ipak smo tu bili jedni zbog drugih. Da smo bili kući, oni ne bi bili tu. Da su oni bili kući, mi bi radili nešto drugo. Tek , nismo se razdvajali nekoliko godina.   Nisam shvatao u čemu je caka , zašto sve ovo ovako uporno radimo, pa sam u toku jednog zatišja odlučio da napišem pismo tipu čija je ideja bila da ubijamo jedni druge i koji je pokrenuo čitavu stvar. Bje

                                      PRIČE IZ ULICE  29.  NOVEMBAR                                                                     1 U ljeto 1981.  zapalio sam Martinu livadu . Nije tu bilo neke štete , ali je straha bilo puno . Bio sam ubijeđen da me je vidio čitav komšiluk . Ispostavilo se suprotno . Biće da je bilo vrijeme ručku pa niko nije dokoličio buljeći kroz prozor . A šibice su tada bile velika stvar . Više se ne sjećam kako su dospjele u ruke osmogodišnjaka . Ali je bilo veselo . Na Martinoj livadi uvijek je bilo nekih papira, starih novina , bačenih paketa . Valjda zbog blizine mjesta na kom se odlagalo smeće . Ljudi su donosili najlonske vreće i stvarali gomilu koja je , u slučaju paljenja , podsjećala na lomaču . Falila je vještica . Kad je vatra pokazala da se ne šali , brzo sam šmugnuo u kuću . Ostavio sam Martinu livadu i kuću na milost i nemilost plamenu . Očekivao sam lupanje na vrata , hapšenje , dvadesetogodišnju robiju i očev prekor . Ništa od t

                                   O JEDNOJ KAFANI KOJE VIŠE NEMA Koliko Nikšić ima kafana? Manje nego Beograd, više nego Plužine. Tako nekako. A kako svakog časa jedna nikne a druga uvene , teško bi bilo utvrditi tačan broj. A nije ni važno, imade ih dovoljno. Bila jednom jedna kafana, u ulici Njegoševoj. Pod brojem - ne sjećam se kojim. Zvala se kao i grad - Nikšić. Imala je izloge i staklena vrata. Na izlozima dugačke bijele zavjese . Desetak drvenih stolova, karirani stolnjaci, metalne pepeljare. Čiviluk, takođe od drveta, televizor i šank. Iza šanka, u svakoj smjeni, po dva konobara. Muški i ženski. Ženski konobar je nosio crnu kotulu i bijelu košulju, muški - crne pantalone i bijelu košulju. Oboje u crnim cipelama. Gostiju nije bivalo puno pa su njih dvoje, uglavnom, čitali novine, to jest, pleli čarape. I usluživali rijetke dolaznike. S vremena na vrijeme, jedan od gostiju sam bivao ja, a ponekad sa mnom bivaše Mič. Zauzeli bi sto do prozora, pa uz kavu i duvan posma

             DOSTAVLJAČ  INFORMACIJA OD UGLEDA Da se razumijemo – sve bih uradio za državu . Baš sve . Na oltar vjernosti bih priložio i ono dvoje starih što se zlopate od kad ih znam . Ne bi me zaustavila ni spečenost njihovih lica , ni njihova žrtva , ništa ! Država iznad sevega .I prije svega . Da pojasnim još nešto – kad kažem država , mislim na partiju . Kad kažem partija , mislim na državu . Za mene je to jedna ista stvar . Zar nije tako ? Sebe smatram profesionalcem . Nemilosrdnim . Za ovih dvanaest godina razvio sam njuh do te mjere da mi ništa ne može promaći . Jedan pogled – i sve mi je jasno . Znaju to svi koji su me upoznali . I oni koji ovaj posao obavljaju zvanično,zaziru od mene . Ako im ja nešto nanjušim , ne može ih spasiti ni to što nose uniformu . Svjesni toga , poštuju me , iako bi na meni rado isprobali službeno oružje . Prije dvanaest godina je sve bilo drugačije . Bijah momče od dvadeset dva ljeta , fin i često nasmijan . Govorahu za mene – pris

                                         PISAC  LJUBAVNIH  ROMANA Dvadeset i pet godina sam pisao ljubavne vikend romane . I fino živio od njihove prodaje . Onda dođoše devedesete i ove serije . Žene batališe čitanje i upiljiše u ekran . Olovku o klin . Morah otići u pekare . Nisam loš , samo malo sa burecima škripim . Da vam pričam o danima slavnim . Nije tu bilo bukvalno slave , da se razumijemo , ali volim da zamišljam da jeste . Znate kako , svaki roman mi je bio isti . Što sam rekao u jednom , opet sam rekao u drugom romanu . Malo istumbam radnju , junacima podijelim nova imena i smjestim ih u druge gradove . Ona i on . Krenem od momenta kad se nisu poznavali pa završim veselim vjenčanjem . Uvijek isto . Žene (čitateljke) oduševljene , ja novu ’’LADU’’ vozim . Prolaze romani k’o ’leb i varenika izjutra . A tada se na ’’LADU’’ gledalo ne kao na automobil , nego kao na zmaja nebeskoga . Tanki najlon preko sjedišta(danima ga nisam skidao) , motor zuji , komšije gledaju

                                                 AKTIVNI   KNJIŽEVNIK Jutros sam fino raspoložen. Otkako sam uđenuo noge u papuče  , osmjeh titra na mom divnom licu. Biće ovo dobar dan . Siguran sam . Napašću veliki grad i osvojiti ga ! Devet sati i petnaest minuta , hodam žustro prema zgradi koju sam sinoć ’’ snimio ’’ . To je jedna fina posleratna gospođa ( mislim zgrada ) sa sivom fasadom i velikim balkonima . Ima dva ulaza i osam spratova . Nije daleko od mog skromnog iznajmljenog stana . Samo pola sata mladićkog hoda . A ja hodam kao mladić , uprkos godinama . A ni njih nemam previše . Još mi kalendar nije rekao – četrdeset . Što se mene tiče , neka ne žuri . Obuo sam crne cipele , namazao ih kremom . Nove farmerice i sako od somota , crni . Ispod njega košulja , skoro pa bijela . Kosu sam dobro nauljio i zalizao . Obrijan sam i veseo . Torba o desnom ramenu . Da sam je okačio o lijevo , klizala bi . Malo sam naheren na tu stranu , ali mi ne smeta . Takav sam od