GRAD (Momčilu B.)

                              PRIČA O JEDNOM VRIJEDNOM ČOVJEKU

Ljudi me zovu guzica . Kažu za mene da bih pojeo govno ispod sebe . A ne bih , nisam baš toliko pohlepan . Čuo sam još da im i fizički ličim na dupe . Malecak , debeo . Volim pare , to je tačno . Ni bratu ništa džabe ne radim . A čuveni sam majstor .  Kako čovjek da radi drugačije , u ovom strašnom životu? Kako bi vi na mom mjestu radili ? Da vam ispričam kako sam se pretvorio u dupe . Inače , bolje u dupe nego u magarca . Tako ja mislim .

U srednju sam pošao 1980. godine . Odlučio sam da zagrizem struju , tj. da budem električar . Smatrao sam da se može zaraditi puno para radeći kliještima , sprovodeći žicu zidovima . I bio u pravu . Čim malo ovladah zanatom , poslaše me u fabriku . Na praksu . Profesor je primjetio moj talenat i odlučnost i preporučio me tamošnjem poslovođi . Ubaci me poslovođa u najveću vatru , a ja zagrizoh kao pas . Do kraja školovanja , već sam sprovodio instalaciju kroz dvospratnicu . Sa jednim pomoćnikom . Ponude učestaše , nijednu ne odbih . Radio sam svakog dana , spavao najviše pet sati . Pare su rasle . Mislim ,gomila novčanica . Kako je vrijeme prolazilo , kako su pristizale ponude , moja je pohlepa bivala veća . Što sam imao više para , sve mi se više činilo da ih imam malo . Prestao sam da se družim sa vršnjacima , đevojke nisam gledao . Samo rad i rad .

Kad sam napunio dvadeset , napunio sam i kantu parama . Stavio metalni poklopac i sakrio ispod kreveta . To je ona kanta u kojoj je bila marmelada . Bato i seka na njoj , rumenih obraza . Sam sebi čestitah rođendan . Niko drugi nije . Drugove nisam imao , ovi moji se napraviše da su zaboravili . Nije mi smetalo . Više sam volio pare nego njih . Znali su to . Ćutali su . Majka je jednom , kao slučajno, procijedila kako bih mogao bar kupiti kola , kad već niđe ne izlazim i nemam đevojku . Rekla je to spuštajući tanjir ispred mene . Ništa ne rekoh . Kako da ne , pa da potrošim pare na njih . Pomislih to i navalih na pasulj .

Na moj dvedeset prvi rođendan primjetih da je zabrinutost u kući prerasla u paniku . Šta misli , satrijeće se od posla , da se bar ’oće oženiti . Pa neka radi za familiju , da ima za koga . Ovo su govorile komšije . Njihovi lezilebovići su pili pivo , sprčeni u farmerke iz Trsta . I išli na igranke . Mislili su da kod mene ima para koliko i u Osnovnoj banci . Da su mi njegove pare , govoraše Stevan , moj školski , odmah bi jednu JAMAHU doćera ođe . Pa bi kroz naselje brrrmm !

Tog ljeta , početkom avgusta , komšije pokrenuše stvar . Došao sam kući u devet uveče , umoran i znojav . Bijaše utorak . Za stolom u kunji , sjeđaše Vukašin . Kuća mu do naše . Naklatio se na šarenu mušemu , opustio brkove i namračio se . I ovi moji se bijahu uozbiljili . Navikao na to , ne pridavah važnost njihovim izduženim licima . Pitah se sa Vuletom i sjedoh . Majka upita ’oću li popit’ lozu sa komšijom iako je znala da pijem samo sok i vareniku . Alkohol , kava i duvan – to je za mene bespotrebno bacanje para . Neću , nek’ pije sam , što . Ne sviđe im se odgovor . Majka prebaci temu – ima sarme za večeru , reče . Daj , rekoh i odoh u kupatilo da se umijem . Dosta sam komšu pravio društvo . Nemam ja kad . Otac je otišao u banju da liječi išijas , brat u vojsci , kući majka i ja . Nema gužve , dobro je . Kupatilo smo dozidali naknadno , nije imalo kadu ni šolju . Samo čučavac . A kad smo se kupali , stajali smo na betonu . Šta će nam bolje . Neki nisu imali ni to . Osvježih se pa nazad u kuhinju . Majka i Vukašin zaćutaše kad uđoh . Kao da su o nečemu važnom pričali . Nisam mario šta domunđavaju , meni su važne pare i samo pare . A šta ću s njima – znam ja . Nek sa niko ne sjekira .

Bijaše sparna noć  . Huknuh kad sjedoh za sto . Bio je to znak gostu da se kupi . I da sam umoran i neraspoložen . Ali ovaj ne pokazivaše namjeru da ide . A ni ja da pričamo . Navalih na sarmu k’o da mi je zadnja večera u životu . Ne ponudih brka , naravno . Prijatno ti sine , reče majka i poče stiskati prste . Vidjelo se da oboje hoće nešto da mi kažu . Nije me zanimalo šta . Nešto loše , čim oklijevaju . Brko se nakašlja a majka poče . Znaš sine , puno , ovaj , radiš . Ima se  , nije da se nema , nije tolika nevolja . Mislim , zaradio si dosta za tvoje godine . Puno tvojih vršnjaka nije ni počinjalo . A ti bi se mogao i oženiti , što ... moga’ časti mi , ovaki momak , nadoveza Vukašin .  Taman da zna za koga radi . Ja sam ima’ osamnaest kad uzeh Mijoljku . Šta nam fali ? Dok dlanom od dlan , a đeca odrasla ! A nas dvoje ka’ momak i đevojka . Najbolje je tako , što . Ne rekoh ništa , samo nastavih trpati sarmu u usta . Uvijek sam mogao pojesti za dvojicu . Opa . Oni bi  da me žene . A ne znam . Ne može čo’jek sam , a nema se ni kad . A i brak košta . ’Oće žena da se obuče , ’oće đeca da jedu . Pa kasnije u školu , knjige , patike ,olovke . Vazda nešto treba . A da me žena uveče kući čeka , nije da nisam o tome razmišljao . A možda bih i moga’ , evo ne znam . Nego , kako ću . Mislim , do sad se nisam upušta sa đevojkama niušta , razumijete šta hoću da kažem ... Iz misli me trgnu majka . Kaže Vule , ona njegova rodica Radmila , ima šćer . Taman neđe tvojih godina , je li Vule ? Pita ga majka a znam da su svaki detalj razradili . Stiska ruke , neprijatno joj . Zna kakvog je namćora rodila . Komšo se nakašlja . A jes , jes . To je fina porodica . Oni su kumovi sa onijema kod prodavnice , sa Mašulovićima . Otac joj je portir u opštini , znate ga vi sigurno . Ja bih moga otić’ do njih pa poričat, ako se vi dogovorite... Pogledah ga pravo u oči . Ustuknu , proguta pljuvačku . Znam da me nikad nije gotivio . A ni ja njega . Niti koga drugog . Samo pare . Pomislih  kako ga je majka premolila da ovo priča . Znam da ne bi drugačije . Oboje me gledahu , zaustavili dah . Čekaju . Obrisah krpom mast sa brade pa im rekoh – pa ’ajde . Popričaj... E BLAGO MAJKI ! viknu i zagrli me . Vule se smješnu  desnim brkom . Dok me je majka grlila , natoči sebi jednu .

Došli su na viđenje u subotu uveče . Moja buduća tazbina . Imao sam osjećaj da su samo čekali da klimnem glavom pa da dotrče . Ili su žurili da udome Milicu ili nešto drugo . A šta je drugo moglo biti . Čuli da je momak vrijedan, fino zarađuje , nema ih puno u kući . Prilika dobra . Milica mlada, lijepa ,raspuštila kosu . Crnu . Bi mi milo kad je viđeh . Kad joj otac i majka viđeše budućeg zeta , ne bi im baš milo . Mali , debeo . Kratko ošišan , skoro ćelav . Mimo tadašnje mode . Ali nešto se mora i progutati . Milica me ne gleda , oborila pogled , postiđela se  . Ostaše do pola jedan . A ja ujutro u šest . Počeh zijevati pa se pozdraviše i odoše .

Upeklo vani , preko trideset stepeni . Srećom , radim u kući pa se nekako može . A svo vrijeme mislim na Milicu . Do sad se nisam zaljubljivao , ali sad , izgleda , ’oću . Tačnije , pola mislim na nju , pola na to koliko će me svadba koštati . Ako se dogovorimo . Ali , jednom se mora . Posle sedam , spakovah alat , sjedoh na biciklo pa krenuh kući . Vozio sam prečicama , stigoh za petnaest minuta . Prislonih biciklo uz kuću i uđoh . A tamo , otac , majka i komšija provodadžija . Ovog puta svi nasmijani . Kako kročih na linoleum , majka sva srećna viknu PRISTALI SU ! Ostalo je istorija...

U mojoj kući se zna red . RAD na prvom mjestu . Posle toga druge stvari . Đeci sam (dva sina) na vrijeme rekao – NEMA NIŠTA DŽABE ! Ne , časti mi . Sve sam u životu platio i svakom naplatio. Nema ti kod mene ovako i onako . Treba mi to i to . To košta toliko i toliko , pa izvol’te . Čist račun je kod mene . Nema zabune. Pa neka me zovu kako hoće .

Eto , to je moja priča . Sad vi procijenite zovu li me kako me zovu s razlogom ili bez . I da vam opet kažem – nikom ništa džabe ! Neka vam to bude životni moto , nećete se pokajati .